Ognjen Miljković za BallRox: Mlađim igračima savetujem da se fokusiraju na obrazovanje

"Kada sam sa 17 godina otišao u SAD i video na kom atletskom nivou se igra, koja je to brzina košarke, koliko znanja imaju američki treneri, malo je reći da mi je bilo drugačije"

Ognjen Miljković, košarkaš na Univerzitetu Embry-Riddle u gradiću Dejtona Bič na Floridi i jedan od malobrojnih srpskih igrača koji je imao priliku da zaigra na prestižnom NCAA turniru, popularnom „Martovskom ludilu“, bio je prepun saveta za mlade košarkaše sa ovih prostora koji svoj put ka najmodernijim košarkaškim svlačionicama planiraju da utabaju na američkim koledžima.

Senior „Orlova“ iz Divizije 2 napadao je obruče daleko od srpske pozornice, ali bez učestalih medijskih pokrivanja koja nam u ovom delu planete samo ponekad omoguće detaljniji izveštaj o tome kako izgleda surova borba maloletnika zaljubljenog u ovaj sport na drugom kontinentu, nekoliko hiljada kilometara daleko od roditelja.

Ognjen je istupio, pokazao i dokazao. Dokazao već pri svom prvom „američkom“ koraku kvalitet bar jednako dostojan učenika i studenata sa neuporedivim prednostima poreklom iz SAD. Sedamnaestogodišnji dečak seo je u avion za „balansiran“ kalifornijski grad Torans u okrugu Los Anđelesa gde je počela njegova prva epizoda trilogije „Odbeglog Srbina“.

Momak čije glavno uputstvo za golobrade srpske dečake željne loptanja u obećanoj zemlji nosi naziv „Obrazovanje“, oduševljeno je prihvatio poziv ekipe portala BallRox i sa nama prošao skoro sve etape života jednog stranca sa Balkana u Sjedinjenim Američkim Državama, od zapadne do istočne obale.

Ognjen nas je najpre upoznao sa prelaznim periodom u karijeri kada je napustio Eastern Washington, koledž u kojem je stvorio košarkaško ime i pružio neke fenomenalne partije.

„Trenutno pohađam avijatičarsku školu Embry-Riddle. To je najbolja avijatičarska škola na svetu i tu sam došao iz škole Eastern Washington i Divizije 1, a s obzirom da je Amerika puna univerziteta, moj prijatelj, skaut Predrag Stolica (Rising Star) mi je pomogao da ih iskopam. Međutim, kada sam se transferovao, promenio sam fokus. Ovoga puta akademska priča mi je bila mnogo bitnija. Na Eastern Washington sam otišao sa idejom da ću igrati profesionalnu košarku i studirati možda malo lakši smer kako bih se koncentrisao na parket. Posle dve godine i plasmana na ‘March Maddnes’ promenio sam fokus na akademsku priču. Sa novim trenerom sam bio u komunikaciji bar dva meseca i on je čovek koji se u toj školi nalazi već 28 godina. Problem sa školama koje nastupaju u Diviziji 1 jeste to što treneri potpisuju kratkoročne ugovore. Recimo, trener ima ugovor na četiri ili pet godina, ja dođem na njegovoj trećoj godini, a onda on ubrzo ode i ja moram da se dokazujem novom treneru. Da li ću ja tom novom treneru da se svidim? Da li ću se uklopiti u koncepciju? Ili možda i ja dobijem šut kartu? Kada sam čuo koliko ima loših primera i znajući sve te sitnice, želeo sam da spustim nivo košarke i da se fokusiram na diplomu. S obzirom da sam imao dve kvalitetne godine iza sebe, praktično sam mogao da biram školu.“

Prosek od 17,0 poena i 7,3 skokova, pet dabl-dabl učinaka, 11 mečeva sa preko 20 poena, nestvarni procenti za tri poena, briljantna igra jedan na jedan. Jednostavno, Ognjen je blistao na parketu, ali sve to je morao da stavi iza sebe  i krene ispočetka zbog lošeg odnosa sa trenerom Džimom Hejfordom koji očigledno nije umeo da poštuje ono što Miljković radi na terenu. To je bio trenutak kada je Ognjen shvatio da košarka neće biti jedini put u njegovom životu.

„Trener na Easternu je imao raširene ruke jer je pravio rezultat. Mogao je da radi šta je hteo. Ja sam imao katastrofalnu komunikaciju s njim i to je bio glavni razlog zbog kojeg sam otišao. Moja situacija je bila malo specifična jer sam dosta igrao, bio sam treći najefikasniji igrač, a u odbrani sam uvek bio zadužen da čuvam najbolje igrače.“

„Martovsko ludilo“ je priča za sebe. „Orlovi“, ovoga puta iz prestonice SAD, plasirali su se na završnicu šampionata 2015. godine, da bi 19. marta odigrali meč drugog kola protiv četvrtog nosioca, ekipe Džordžtaun. Miljkovićeva ekipa je izgubila sa 84:74, a Ognjen skoro da nije ni igrao. Zabeležio je 13 minuta u igri, bez poena (0/3 iz igre) uz dva skoka i jednu asistenciju. Odlučio je da stavi tačku.

„Svi u školi su bili u šoku kada sam odlučio da se prebacim. Igrao sam po 30 minuta, plasirali smo se na ‘March Maddnes’ i mnogima nije bilo jasno zašto baš sada odlazim. Drugo, nastup na završnom NCAA turniru bila je kap koja je prelila čašu. Celu sezonu sam odigrao odlično, radio sam sve što je trener od mene tražio, a onda kada smo došli na veliku scenu, skoro da uopšte nisam ni igrao.“

Koja pozicija Miljkoviću najviše odgovara?

„Tri, četiri. Čak možda više četvorka u Diviziji II jer sam fizički jak da mogu da se nosim sa četvorkama i peticama. Na drugoj strani, brži sam od visokih igrača i više mi odgovorama duel licem u lice.“

Ognjen Miljković je rođen u Beogradu 28. 12. 1993. godine. Karijeru je počeo u beogradskom Torlaku, a nastupao je i za mlađe kategorije Partizana, Mege, Zemuna i Save pre nego što je odlučio da se otisne u SAD. Pohađao je srednju školu Bishop Montgomery u Kaliforniji, a svoj životni „restart“ opisuje na sledeći način:

„Kao da si me bacio tri svetlosne godine daleko odavde. Košarku sam počeo da treniram kada sam imao sedam godina, promenio sam mnogo klubova i trenera i video kako se igra po Evropi. Međutim, kada sam sa 17 godina otišao u SAD i video na kom atletskom nivou se igra, koja je to brzina košarke, koliko znanja imaju američki treneri, malo je reći da mi je bilo drugačije.“

Velika prepreka u početku bio mu je engleski jezik, ali ubrzo se uklopio u drugačiji sistem vrednosti i prilagođavanje na američkom tlu bilo je sve lakše.

„Vrlo slabo sam pričao engleski kada sam otišao. Kada sam to savladao, počeo sam da se navikavam na kulturu. Njihova kultura je mnogo drugačija. Oni vrednuju neke stvari na mnogo drugačiji način. Recimo, nisam mogao da se naviknem na hranu, oni na hranu gledaju kao na „gorivo“, samo da se ubaci nešto da možeš da trčiš dalje. Što se košarke tiče, nivo atletike mi je bio fascinantan. Koliko se brže igra, koliko je manji akcenat na tehnici i na šutu, a koliko više pažnje poklanjaju snazi, brzini, odbrani. Tu se naši igrači masovno gube. Tada sam ozbiljno shvatio da moram da se bacim u teretanu, da vežbam i ojačam. U Srbiji sam vežbao po dva, tri puta dnevno i mislio sam da ću biti maksimalno spreman, ali onda sam otišao tamo i shvatio da skoro uopšte nisam u formi. Međutim, kada sam se fizički spremio, a pored toga sam tehnički bio dobro potkovan, to je ono što mi je na kraju donelo stipendiju i rezultat.“

Za razliku od Hejforda u Vašingtonu, ističe da ga je trener u srednjoj školi usmerio na pravi put kada je stigao u Torans.

„Kada sam stigao u srednju školu, najviše mi je značio trener. On mi je našao porodicu, on mi je našao gde ću da živim, sređivao mi sve papire i na osnovu iskustva koje je imao sa internacionalnim igračima, potpuno mi je izlazio u susret. Kada sam krenuo na koledž, tu mi je najviše pomogao Peđa. Koristio je konekcije i poznanstva koja je imao, ali i sopstveno iskustvo i on mi je tu najviše pomogao. S obzirom da sam imao mnogo ponuda, savetovao mi je koju školu odmah da eliminišem, a koju bih možda trebalo da proverim, ali i koja sredina je najbolja za mene.“

Posle negativnog iskustva sa stručnim štabom u Vašingtonu uprkos sjajnim nastupima, Ognjen je na Floridi pronašao pravu sredinu za nastavak karijere. Opisao nam je i konferenciju u kojoj nastupa njegov koledž tim.

„Bio sam prijatno iznenađen koliko je tim na Embry-Riddle u stvari dobar. Da ponovim, Embry-Riddle igra Sunshine State Conference. To je najbolja konferencija u Diviziji 2. Postoji nekoliko ekipa u ovoj konferenciji koje lagano mogu da igraju u Diviziji 1. Mnogi igrači iz Divizije 1 dolaze upravo u ovu konferenciju kao ozbiljna pojačanja. „Problem“ sa ovom konferencijom jeste to što su škole koje tu nastupaju uglavnom male, privatne i prestižne, gde deca idu kako bi uzeli kvalitetne akademske diplome. Nemaju fudbalske ekipe (američki ragbi) i to je odmah veliko ograničenje. Takođe, „probation“ period je glavna prepreka s obzirom da ekipa mora da sačeka sedam godina kako bi se prebacila u Diviziju 1.“

Zamolili smo Ognjena i da nam prenese mišljenje svojih današnjih sugrađana o Srbiji.

„Generalno, Amerikanci nemaju predstavu gde se Srbija nalazi. Geografski su vrlo slabo potkovani, pa se onda dešava da našu zemlju mešaju sa Sibirom ili, još gore, Sirijom. Nekoliko puta su mi govorili: „Jadni vi tamo u Siriji, sada vas bombarduju.“ Međutim, interesantno je što se tiče košarke. Mnogi koji su u košarkaškom svetu, upoznati su sa legendama srpske košarke, a zanimljivo je i to da za Gorana Dragića misle da je Srbin. Ipak, više su upućeni u jugoslovensku košarku.“

Osnovne studije završio je ove godine. Ipak, Miljković tu ne želi da se zaustavi i u planu mu je da masterira, a onda, ukoliko se ne stvori prilika za kvalitetan profesionalni košarkaški ugovor, pronađe dobar posao, koji ga sigurno očekuje uzimajući u obzir status koledža na kojem se nalazi.

„Prioritet mi je da završim master studije. Konkurencija u SAD je prevelika i tamo diploma sa osnovnih studija nije dovoljna. Skapirao sam da u Evropi nema više para kao što je nekad bilo i u današnje vreme igrati za 100 hiljada evra godišnje je stvarno odličan ugovor. Ipak, treba i sreća da vas posluži, da budete vrhunski igrač i da imate dobrog menadžera, a sve to za 100 hilljada. Ja ako treba da „prodam“ svoju kožu za te pare, meni onda to nije dovoljno. Ja ću u Americi samo na osnovu diplome sebe obezbediti finansijski, a to u Evropi ne bih mogao čak ni pomoću košarke. Upravo zbog toga mlađim igračima savetujem da se fokusiraju na obrazovanje.“

Naravno, bilo je nemoguće zaobići pitanje o njegovom omiljenom klubu u NBA ligi.

„Meni su Lejkersi uvek bili moj „drim-tim“. Najpre sa Medžikom i Kobijem. To je neka dečačka želja. Cela ta atmosfera, Amerika, Holivud, Kalifornija“, zaključio je Ognjen Miljković u razgovoru za BallRox.

Foto: BallRox

Video: BallRox