Đuro Pantoš za BallRox: Sa ocem sam odlučio da probamo tu Ameriku

"Ne znam kakva ponuda treba da 'izleti' da bih ostavio ovakve ljude i ovakvu sredinu koju sam zatekao u Malounu"

Bio je član jedne od najperspektivnijih generacija srpske košarke početkom dvehiljaditih, sa reprezentacijom je zauzeo mesto na krovu Evrope iako tada još nije napunio ni 14 godina, na trijumfalan način završio je sezonu u Partizanu 2012. godine kada je njegova ekipa vratila „juniorski“ trofej u crno-bele vitrine posle 18 godina, a onda je „probao“ Ameriku.

Onu istu Ameriku koja privlači košarkaški talenat baš kao što i „američki san“ postaje sve veća želja ovdašnjih klinaca, ali i koja nudi ubedljivo i nesumnjivo najstabilniji „plac“ za postepeno, detaljno i oprezno brušenje mnogih ciljno nedefinisanih karijera na parketima širom sveta.

Đuro Pantoš se nalazi u tom procesu. Momak koji je nekada u mlađim kategorijama nastupao u Humskoj zajedno sa novim košarkašima Crvene zvezde, Nikolom Radičevićem i Nikolom Jovanovićem, kao i sadašnjim šuterom u ekipi Miroslava Nikolića, Mihajlom Andrićem, prošao je mnogo toga kako bi stigao u pravu sredinu u cilju implementiranja svog zamišljenog puta.

Pantoš je iz redova KK Gorica iz Sremčice 2008. godine prešao u Partizan, a već četiri meseca kasnije na turniru u Moskvi postao je pionirski šampion Evrope. To dovoljno govori kakav je potencijal posedovao krilni košarkaš koji će sledeće sezone na svojim leđima nositi košarkašku sekciju na Univerzitetu Maloun u gradiću Kanton (Ohajo) veličine Zrenjanina, nedaleko od adrese na kojoj se nalazi Kuća slavnih američkog fudbala. Naravno, i Lebronovo imanje u Akronu.

Đuro je stigao u Srbiju kako bi se odmorio i zajedno sa porodicom pripremio za nove izazove koji ga očekuju u SAD, ali to ga nije sprečilo da se sa zadovoljstvom odazove pozivu redakcije portala BallRox.

Iskoristili smo priliku da porazgovaramo o njegovim prvim košarkaškim koracima u Srbiji, akademskoj karijeri, o životu u SAD i planovima za budućnost, a najpre nam je objasnio razloge zbog kojih se odlučio da sedne u avion za Sjedinjene Države.

„Zaigrao sam u Partizanu u šestom razredu i tamo sam igrao sve do kraja srednje škole. Prošao sam sve kategorije sem mlađih pionira. Odlučio sam da ostanem tu još jednu godinu bez potpisanog profesionalnog ugovora. Ipak, nisam uspeo da se izborim za mesto u ekipi, pa sam seo sa ocem i popričao, da vidimo šta ćemo za budućnost. Jedna od opcija je bila da probam da pronađem neki ugovor u inostranstvu. Otišao sam u Švedsku gde sam nastupao za jedan srpski klub. Međutim, vratio sam se u Srbiju, ponovo sam popričao sa ocem i na jednu stranu sam stavio taj novac koji sam zarađivao, a na drugu školovanje. Da sam kojim slučajem potpisao neki ozbiljniji ugovor, odrekao bih se školovanja, pa sam sa ocem odlučio da probamo tu Ameriku.“

Prilagođavanje na drugom kontinentu počelo je u Vinter Hejvenu na Floridi. Juniorski koledž Polk Stejt ugostio je 23-godišnjeg Pantoša tokom prve dve godine života u Americi nakon čega sledi i prva promena posle odličnih nastupa na „šoukejsu“, događaju na kojem svi igrači imaju priliku da pokažu ono što umeju na terenu.

„Kada sam dobio diplomu u Polk Stejtu, imao sam oko mesec dana da odlučim da li da se vratim u Srbiju ili da pronađem nešto drugo. Sa trenerom sam odlučio da nastupim na „šoukejsu“ i tamo mi je bukvalno sve išlo od ruke. Na kraju dana sam dobio 12 ponuda, što je zanimljivo, jer nosim dres sa istim brojem.“

Đuro Pantoš rođen je 19. aprila 1994. godine u Beogradu. Završio je srednju školu u Srbiji, nastupa na poziciji krilnog i klasičnog centra, a visok je 201 centimetar. Zašto je Đuro odlučio da se iz toplih krajeva na Floridi preseli baš u „Grad Kuće slavnih“?

„Najviše zbog trenera. Trener mi je prišao i rekao mi: ’Đuro, ja se molim Bogu da ti odabereš našu školu.’ Onda sam pomislio zašto bi se neko molio Bogu da baš ja dođem i igram za njega. Nekako mi je to bilo neverovatno. Nikada nisam čuo nešto slično i to mi je ostavilo najveći utisak. Otišao sam tamo, uslovi su mi se svideli i onda sam odlučio. Na Malounu sam dobio stipendiju u iznosu od 38 hiljada dolara. Stipendija pokriva bukvalno sve, od hrane, školarine, smeštaja, pa do opreme. Postoji mnogo različitih i manjih stipendija, ali ja sam dobio u celokupnom iznosu.“

Objasnio nam je i razliku između dva potpuno različita košarkaška sistema koji pažnju poklanjaju drugačijim stvarima, a prepoznatljivu crtu većine igrača sa američkih parketa – sebičnost – ističe kao suprotnost onome čemu su ga učili u Srbiji – timskoj igri.

„Sama igra se mnogo svodi na fizički kontakt. U Srbiji sam navikao da namamim protivnika na fintu. Ovde je drugačija priča jer moraš da budeš dovoljno snažan, pa možda čak i uz faul da završiš napad. Igra se mnogo brže i dinamičnije. Recimo, imao sam trenera na Polk Stejtu koji je voleo da igra duži napad, dok u Diviziji II mogu da šutnem kad god sam ’otvoren’. S druge strane, najviše mi je smetala ta sebičnost. Uglavnom svi gledaju samo sebe i sopstvenu statistiku, a ja sam nekako timski igrač. Da li je to zbog prostora, zbog Srbije gde sam odrastao, stvarno ne znam.“

Kada je prvi put zagazio na lakirano američko drvo, Pantoš je imao priliku da upozna mnoge osobine tamošnjih košarkaša, uključujući i onu koja ne tako retko prouzrokuje oštriju igru na treninzima. Međutim, otkriva i šta je to čime se igrači naviknuti na američki košarkaški program oduševe kada vide internacionalca na delu.

„Njima se prvo svide potezi koje pokažeš, a koje oni nikada možda nisu ni videli. Dok su oni najviše fokusirani na snagu. Prvo što ti kažu kada dođeš da igraš košarku u SAD jeste: ’Ajmo u teretanu’. Posle godinu dana tamo sam se ugojio 10 kilograma, ali pomoćni treneri te mnogo dobro fizički pripreme.“

Prošle sezone bio je lider svoje ekipe po broju blokada, njegovi procenti šuta iz igre iznose 47,4 odsto, a prosečno je beležio 6,5 poena i 4,5 skokova po meču. Pored toga, u aprilu je unapredio sopstveni rekord na jednoj utakmici kada je ubacio 20 poena i uz to je ukupno sedam puta bio „dvocifren“. Sledeća sezona će biti najvažnija u njegovoj karijeri, a uprkos ponudama i mogućnosti da zaradi, ni u jednom trenutku ne razmišlja da napusti Maloun.

„U Srbiji sam imao nekoliko ponuda, ali novac tu nije bio u prvom planu, kao što nije nigde kod nas. Ne znam kakva ponuda treba da ‘izleti’ da bih ostavio ovakve ljude i ovakvu sredinu koju sam zatekao u Malounu. To je manji Univerzitet sa oko 3,500 studenata, ali sam ja za godinu dana upoznao sve, od čistačice do direktora škole. Ispričaću ti jednu anegdotu. Igrali smo revijalni meč pet na pet i desilo mi se da sam povredio zglob i nisam mogao da hodam. Domar škole je došao da me pokupi i odvezao me je do kuće, a kada sam se pozdravljao s njim samo mi je rekao: ‘Hvala ti što si izabrao Maloun’. Nikada ga nisam ni upoznao, niti on mene zna.“

Odavno je postala tradicija u Sjedinjenim Država da proslavljeni košarkaši i treneri iz NBA lige posećuju koledže širom zemlje i prenose igračima svoja iskustva kako bi naučili najvažnije lekcije tokom svog razvoja.

„Kada sam bio na Polk Stejtu, u posetu nam je dolazio individualni trener Trejsija Mekgrejdija. On je dolazio i pričao sa nama, držao nam je govore. Dolazilo je i nekoliko NBA igrača koji nisu mnogo igrali.“

S obzirom da živi nedaleko od Klivlenda, nije mogao da propusti meč Kavalirsa i Nagetsa, ekipe koju predvodi trenutno najuspešniji srpski košarkaš u NBA šampionatu, Nikola Jokić. Međutim, još bliže njegovom domu u Akronu nalazi se imanje trostrukog šampiona, Lebrona Džejmsa.

„Naravno, svi znaju gde je Lebronova kuća. Nisam nikada prolazio tuda, ali živim nedaleko od njega. Posetili smo i utakmicu Klivlenda kada je sa Denverom nastupio Nikola Jokić i bilo je zaista sjajno.“

Najveći deo plana je realizovan. Sledi poslednja godina studija i razmišljanje o daljem školovanju. U suprotnom?

„Želim da završim četvrtu godinu, a onda ću razmisliti o master studijama. Ukoliko to ne bude slučaj, onda ću videti da pronađem profesionalni angažman ili možda čak i neki posao ako iskrsne“, zaključio je Đuro Pantoš u razgovoru za portal BallRox.

Foto: BallRox

Skinite "BallRox" aplikaciju sa Google Play i App Store marketa.

A post shared by BallRox (@ball_rox) on