Zastrašivanje, nezavisnost i duh Les Kortsa – Stvaranje mita o Barseloni

Kamp Nou je već šest decenija dom fudbalskog kluba Barselona. Ipak, duh Les Kortsa je ono što Barseloni omogućava da bude "Više od kluba".

Foto: Pixabay.com

U večernjim časovima prvog oktobra 2017. godine, u čudnom, gotovo nadrealnom meču, Barselona je igrala protiv Las Palmasa na Kamp Nouu. Prazan stadion je bio toliko nem i tih da se moglo čuti kako se igrači međusobno dozivaju, jauču ili kako se žale na sudijske odluke. Mogao se čuti čak i zvuk pri kontaktu lopte sa kopačkom tokom igre. Tog jutra, izvan stadiona, nacionalna policija i „Gardija sivil“ (pokrajinska policija Katalonije, prim. aut.) susreli su glasače koji su učestvovali na referendumu o nezavisnosti Katalonije od Španije – referendumu koji su španska Vlada i Ustavni sud Španije smatrali nezakonitim – u punoj opremi za sprovođenje reda.

Kako je dan prolazio, dok su policijske snage pretresale biračka mesta, zaplenjivale glasačke kutije i hapsile, poslanici katalonskog parlamenta su žurili da organizuju improvizovane uslove za održavanje referenduma. Demonstranti sa fantomkama su se na ulicama sukobljavali sa nacionalnom policijom. Pojavili su se snimci na društvenim mrežama kako pripadnici vatrogasne službe štite demonstrante od nasrtaja nacionalne policije i čak su na nekim mestima snimljeni sukobi između nacionalne policije i lokalne, katalonske policije (Gardija sivil).

NBA Ol-star: Kapiteni, starteri i rezultati glasanja

Do kasnog popodneva, međutim, fokus se lagano prebacio na Kamp Nou, kako bi Barselona, klub koji je postao simbol katalonskog identiteta i otpora španskoj hegemoniji – a čije je navijači Manuel Vaskez Montalban nekada davno opisao kao „simboličnu nenaoružanu vojsku Katalonije“ – ipak dočekala klub sa Kanarskih ostrva. Suočeni sa odbijanjem La Lige da odloži utakmicu i pretnjom da bi u suprotnom izgubili šest bodova ukoliko utakmica ne bude odigrana kako je i planirano, uprava Barselone je odlučila da se meč odigra, ali iza zatvorenih vrata.

Odluka o odigravanju meča nije bila prihvatljiva svima. Đordi Mones i Karlos Viljarubi, članovi uprave fudbalskog kluba Barselone, podneli su ostavku, a mnogi navijači su izrazili svoju frustraciju smatrajući da  utakmicu ne bi trebalo uopšte igrati. U emotivnom intervjuu štoper Barselone Đerar Pike, koji je ranije tog dana glasao na referendumu, nazvao je ovaj meč svojim „najgorim iskustvom“ u profesionalnoj karijeri, a bivši predsednik Barselone Đoan Laporta je odluku kritikovao i nazvao je „suzdržanom“. Izvanredan značaj koji fudbalski klub ima za Kataloniju je očigledan – kolumnista i autori knjige „Paranoja u La Ligi“, Sid Lav, nazvao je Kamp Nou „rezonantnom kutijom katalanskog raspoloženja“.

Ali ono što je danas predstavljeno kao identitet u Barseloni nije bilo formirano u Kamp Nouu, već na mestu udaljenom od grada malo više od jedne milje – na lokalitetu koji je sada okupirao Park de les Korts. Ovde je nekada davno stajao Kamp de les Korts (bivši stadion Barselone, prim. aut.) i upravo su događaji na terenu i tribinama ovog stadiona bili ti koji su izgradili identitet Barselone kao kluba koji simbolizuje republikanska i katalonska osećanja.

Grad Barselona je poražen od strane kralja Filipa Petog, 11. septembra 1714 godine. Katalonci su „izabrali pogrešnu stranu“ u Ratu za špansko nasleđe. Ipak, taj datum većina pamti kao dan kada su izgubili svoju nezavisnost. Međutim, u roku od dva veka, Španija je izgubila svoje kolonije – devedesetih godina 19. veka španski narod je pokušavao da shvati činjenicu da je nekadašnja veliko Katoličko carstvo Španije bilo na svojoj samrti. Istovremeno, Katalonija je bila svedok ponovne izgradnje kulturnog identiteta. U to vreme socijalne i kulturne krize, švajcarski gospodin po imenu Hans Gamper stigao je u Barselonu, 1899. godine. Zaljubio se u grad, a krajem oktobra te iste godine objavio je oglas u „Los Deportesu“ obznanjujući svoju želju da osnuje fudbalski klub. Tako je stvoren fudbalski klub Barselona – klub koji je osnovala grupa švajcarskih, britanskih i španskih (ili bolje rečeno katalonskih) entuzijasta.

1901. godine Barselona je osvojila svoj prvi trofej – Kup Makaja, a 1905. je osvojila Šampionat Katalonije. Gamper, koji je kasnije usvojio katalonsko ime „Đoan“ umesto rođenog „Hans“, prvi put je postao predsednik kluba. Nakon prikupljanja sredstava od lokalnih biznismena, Barselona je 1909. godine izgradila sopstveni stadion, Kamp de la Industrija. 1917. Gamper je imenovao Engleza Džeka Grinvela za menadžera Barselone, a sa igračima kao što su bili Paulino Alkantara, Rikardo Zamora i Franc Platko klub je osvojio višestruka odličja u periodu između 1919. i 1929. godine i uživao u svom prvom „zlatnom dobu“.

Kamp de la Industrija je ubrzo postao suviše mali da bi se prilagodio rastućem broju ljudi koji su se interesovali za utakmice Barselone, pa se počelo sa izgradnjom novog stadiona. U maju 1922. godine Barselona se preselila na novi stadion – Kamp de les Korts, koji će biti njen dom narednih 35 godina. 20. maja 1922. godine na ovom stadionu je održan prvi meč, prijateljska utakmica između Barselone i škotskog kluba Sent Mirena.

Što se tiče dešavanja van stadiona, Španiji je predstojalo burno vreme. 1923. godine general Primo Rivera, uz podršku kralja Alfonsa, usvojio je slogan „Zemlja. Religija. Monarhija“, te orkestrirao državni udar koji je srušio parlamentarnu vladu Španije. Rivera je suspendovao ustav, uspostavio vojno pravo, proglasio strogu cenzuru i pokušao da potisne sve oblike regionalne autonomije i izražavanja kulture. Dve godine kasnije, Les Korts je bio svedok događaja koji će naposletku oblikovati budući identitet Barselone.

Četrnaestog juna 1925. Barselona je zakazala utakmicu protiv fudbalskog kluba Jupiter u čast „Orfeo Katala“, poznatog simfonijskog hora koji je vremenom postao institucija katalonske kulture. Vlada je u početku odbijala da dozvoli da se utakmica odigra, ali je ipak poklekla pod pritiskom javnosti. Šteta je, međutim, već bila učinjena. Orkestar sa britanskog kraljevskog broda koji je u to vreme bio usidren u Barseloni bio je pozvan da nastupi pre početka utakmice. Kako je bend zasvirao uvodne note „Marća Real“ („Kraljevski marš“), nacionalne himne Španije, sa tribina Les Kortsa krenuli su zvižduci i uzvici negodovanja. Zbunjeni vođa benda panično je prešao na „Bože, čuvaj kraljicu“ (britansku himnu), a na užas brojnih španskih birokrata i vladinih zvaničnika publika na stadionu počela je glasno da peva i da slavi. Španske vlasti su suspendovale stadion na šest meseci (kasnije je kazna smanjena na tri meseca), a Gamper je bio prisiljen da podnese ostavku i vrati se u svoju rodnu Švajcarsku.

Pet godina kasnije diktatura je pala i kralj Alfonso je 1931. godine suspendovao monarhiju koja je uspostavljena u Drugoj Republici – parlamentarnoj republici pod rukovodstvom koalicije desničarskih i centralno levih republikanskih stranaka. Međutim, na izborima 1936. godine Narodni front, savez socijalista, komunista i levičarskih partija Madrida i Katalonije, dobio je veliku većinu glasova. U narednim mesecima došlo je do porasta nasilja između levice i desnice, a Španija je postepeno postajala vulkan spreman za erupciju.

Uveče 17. jula 1936. godine, general Francisko Franko je proglasio rat vladi Narodnog fronta. Podržali su ga nacistička Nemačka, Musolinijeva Italija i konzervativne i desničarske stranke u Španiji poput Falange Espanjole, fašističke partije koju je osnovao Hose Antonio Rivera, sin bivšeg diktatora. Poznati violončelista i kompozitor Pablo Kasals bio je u Barseloni radi izvođenja Betovenove „Devete simfonije“, a sutradan su izbile vesti o ustanku. Usred probe sa horom „Orfeo Katala“ dobio je zvaničnu poruku vlade u kojoj je bilo obaveštenje o otkazivanju koncerta i poziv da se muzičari odmah vrate svojim kućama – fašističke trupe su marširale na Barselonu. Kasnije se prisećao tog dana:

„Pročitao sam poruku glasno orkestru i horu. Zatim sam rekao: Dragi prijatelji, ne znam kada ćemo se ponovo sresti. Kao oproštaj jedni drugima, da li ćemo odsvirati „Finale“? Vikali su: Da, dovršimo to! Orkestar je svirao i hor je pevao kao nikada ranije. Zaorilo se: Svi su ljudi opet braća ispod nežnog krila Tvog! Nisam mogao da vidim beleške od suza.“

U međuvremenu na Les Kortsu Đosep Sunjol, advokat i novinar koji je osnovao levičarski list La Rambla (koji se suprotstavio Riverinoj vojnoj diktaturi), izabran je za predsednika kluba 1935. godine. Takođe je bio poslanik Eskere Republikane Katalane – katalonske republikanske levice u parlamentu. Kada je izbio rat Sunjol je bio zadužen za vezu između predstavnika vlasti u gradovima pod opsadom: Madridu, Barseloni i Valensiji.

Bjelica: Aflalo je podivljao, ali neću da glumim žrtvu

Šestog avgusta 1936. godine, u Madridu, Sunjol je želeo da poseti front. Putovao je u crnom „Fordu“, koji je na stranama imao katalonske zastave. U pratnji je bio poručnik republikanske milicije i novinar Pere Vergili. Automobil je prošao pored nekoliko grupa vojnika na uskim planinskim putevima Sijera de Gvadarame dok se konačno nije zaustavio kod jedne male kamene kuće zvane „Kasilja de la Muerte“ (Kuća mrtvih) zbog velikog broja nesreća koje su se desile na oštroj krivini blizu nje. Kuća je bila pretvorena u studio za snimanje a prema pisanju Sida Lava, tu je bilo oko 25 vojnika kada su Sunjol i njegovi saputnici stigli.

Izašli su iz auta ​​i pozdravili vojnike sa „Viva la Republika!“ i objasnili da su na putu za front gde planiraju da posete trupe. Vojnici su im otpozdravili i pozvali ih unutra. Odgovorili su da žure i okrenuli se svom automobilu. Ovaj put vojnici su uperili svoje pištolje u njih i naredili im da uđu unutra. Sunjol i njegovi saputnici su nesvesno prešli na Frankovu stranu fronta. Sva trojica su ubijena i njihova tela su bačena negde u blizini. Posle rata, dok je Frankova vlada etiketirala Sunjola kao „komunistu i separatistu“ koji je kroz svoje novine sprovodio aktivnu kampanju marksizma i separatizma i držao ga odgovornim za „izrazito anti-španski pravac koji je preuzeo FK Barselona“, u samoj Barseloni on je postao „mučeni predsednik“.

Tokom trajanja rata Barselona se suočila sa finansijskim poteškoćama, a tim je obišao Meksiko i SAD kako bi prikupio sredstva i izbegao bankrot. Nekoliko igrača odlučilo je da ostanu u Americi umesto da se vrate u ratom razorenu Španiju. 16. marta 1938. godine italijanski avioni bombardovali su grad, uključujući i sedište kluba u Konselj de Sentu. 26. januara naredne godine Barselona je konačno pala pod fašističku vlast, a frankisti su umarširali u grad. Među njima je, naravno, bio i dobrovoljački desetar po imenu Santjago Bernabeu.

Posle rata Frankova vlada bezobzirno je potisla sve kulturne simbole Katalonije. Enrik Pinjeiro, Markiz od Aste, bio je blizak novoj vladi te je bio imenovan za predsednika kluba. Kao deo kampanje homogenizacije u korist kastiljanizma ime kluba je promijenjeno u španskio „Klub de Futbol Barselona“ (umesto katalonskog „Futbol Klub“), a crveno-žute pruge na grbu koje su predstavljale katalonsku zastavu promenjene su kako bi podsećale na zastavu Španije. Franko je, međutim, odlučio da se ne ugasi klub – po rečima Džima Marfija, autora knjige „Deset fudbalskih utakmica koje su izmenile svet „. Nadao se da će fudbal u Barseloni biti vera koja će zaslepeti ljude i dovesti do potpunog prihvatanja fašizma, ili bar poslužiti kao zabava i odvlačenje pažnje od realnosti. Uskoro je Kamp de les Korts postao jedino mesto gde se katalonsko raspoloženje moglo slobodno izraziti.

Dvadesetdevetog juna 1939. godine Les Korts je prvi put otvorio svoje kapije nakon rata – Barselona je trebalo da igra protiv Atletik Bilbaoa meč koji Sid Lav u svojoj knjizi s pravom naziva „egzorcizam“. Zastave Španije, nacističke Nemačke i fašističke Italije poletele su sa tribina i izvedeni su fašistički pozdravi. Pre početka, katolički fašistički intelektualac ​​Ernesto Kabaljero održao je govor u kojem se obratio istoriji Barselone u kojoj su „zli duhovi“ ukaljali njenu slavu „mutnom i separatističkom politikom“. Ekipa Barselone na brzinu sastavljena od igrača iz nekoliko drugih klubova, sa samo četiri igrača iz svoje ekipe, pobedila je Bilbao sa 9:1. „Marka“ je meč prenela u sledećem tonu: „Barselona, okupana u reci Jordan, očišćena u vodama patriotskog osećanja, ušla je u fudbalsku normalnost.“

1951. godine stadion je postao poprište jednih od najvažnijih demonstracija protiv Franka u posleratnoj Španiji. U februaru te godine vlada je najavila povećanje tramvajskih troškova za 40% od 1. marta. Protesti protiv povećanja počeli su gotovo odmah – demonstranti su pozivali na bojkot, ljudi su počeli da pešače do svojih radnih mesta, vozači tramvaja su štrajkovali. Nakon što su neki tramvaji koji su još uvek vozili bili napadnuti, policija je bila raspoređena da ih zaštiti. Do 4. marta 1951. godine štrajk je bio toliko uspešan da se vlada nadala da će ga fudbalski navijači na Les Kortsu konačno prekinuti. Tog dana, kada je Barselona pobedila Santander sa 2:1, brošure su raspoređene po tribinama. Posle meča policija ispred stadiona gledala je u čudu kako hiljade navijača Barselone izlaze i odlučuju da hodaju do kuće po kiši, ne koristeći posebne tramvaje koje je vlada obezbedila za ovu utakmicu.

Everton: Osećanja prema Partizanu ostaće večna!

Sve rasprave o španskom fudbalu najčešće se svode na jednu dihotomiju – Barselona protiv Real Madrida, Katalonija protiv Španije, republikanci protiv fašista, levica protiv desnice, pobunjenici protiv establišmenta. Ipak, opravdano ili ne, ostaje činjenica da kad god se ova dva kluba susretnu strasti uzlete, a svaki El Klasiko ima intenzitet „utakmice veka“. Mnogi tragaju za takvim rivalitetom u sada ozloglašenoj utakmici Kupa Generalisima (današnji Kup Kralja) u Madridu 13. juna 1943. godine, kada je vladin, tj. vojni zvaničnik zapretio timu Barselone pre izlaska na teren (neki čak tvrde da tog dana nije bio samo jedan, već dva „posetioca“ u svlačionici u Barselone – jedan pre početka i jedan na poluvremenu). Domaćin je pobedio rezultatom 11:1, ostajući zauvek povezan sa Frankom. A sve to je počelo nedelju dana ranije u Barseloni.

U prvoj utakmici dvomeča Barselona je pobedila sa 3:0 – Madrid se žalio na loše sudjenje, kritikovao je odluku sudije da dosudi penal za Barselonu i insistirao na tome da je treći gol Barselone postignut iz ofsajda. U isto vreme, ipak, nešto neuobičajeno se desilo i na Les Kortsu tog dana. Tokom utakmice navijači Barselone su skandirali i zviždali Madriđanima. Napadali su ono što su smatrali grubom igrom za jedan tim koji dolazi iz prestonice. Međutim, u glavnom gradu taj čin je shvaćen kao da su navijači Barselone skandirali predstavnicima Španije i izviždali samog diktatora. Žestoka kampanja protiv Barselone usledila je u novinama i konačno kulminirala u sudbonosnom meču, koji takođe drži rekord za najveću razliku kojom je Madrid pobedio Barselonu.

Petnaestog juna 1950. godine u do tada rekordnom transferu u istoriji Španije za Barselonu je potpisao Laslo Kubala. Između 1951. i 1953. godine, sa Kubalom, Barselona je osvojila svaku titulu. On je inspirisao sada već slavnu pesmu Đoana Manuela Serata – „Kubala“. Uprkos povećanju kapaciteta Les Kortsa na 60.000 mesta, nedavni uspesi su značili da je klub brzo prerastao stadion. Počeli su radovi na izgradnji novog stadiona 28. marta 1954. godine. U septembru 1957. klub je završio izgradnju Kamp Noua, svog novog doma, a Kamp de les Korts je zatvoren. Stadion je konačno uništen u februaru 1966.

Kamp Nou je već šest decenija dom fudbalskog kluba Barselona. Ipak, duh Les Kortsa je ono što čini Barselonu da bude „Més que un club“ („Više od kluba“) – duh koji se ogleda u nekoliko katalonskih nacionalnih zastava koje se viju na Kamp Nouu tokom utakmica i pesmama za nezavisnost koji se pevaju na tribinama tokom svakog meča kada sat na semaforu otkuca 17 minuta i 14 sekundi igre.